Историјат српског трубаштва

Када се забожури душа и срце разигра љубављу, са обронака Овчара, Јелице, Чемерна, Голупца и Крстаца, са обала Бјелице и Моравице, Горушице и Драгачице девојачки чедно и момачки гороломнички, заори се милосно: ''Драгачево, ружом ограђено, пола ружом, пола босиоком''.

Заори – да љубав љубавно подари. По тој нежанки, по гусларској епованки и крајпуташким знаменима Драгачево је препознатљиво у култури Србије троморавке…

Диљем земљиног шара, на свим меридијанима, на свим континентима, највероватније и на Антарктику, зна се да су Гуча и Драгачево трубачком музиком овенчани. Труба се, звучно и милозвучно, гласи и у највећим светским метрополама, а фотоси трубача винули су се и у космос, где су се њима друговали космонаути. Уз све друге, застава Драгачевског сабора трубача виори се од 2000. године и на највишем земљином врху – Монт Евересту, на Хималајима (8848 м). Тамо ју је однео први Србин – Драгачевац, Драган Јаћимовић из Пухова. Модерним језиком речено, Драгачевски сабор трубача један је од најгласовитијих српских брендова.

А у свет је трубачка музика кренула из драгачевских села, преко Гуче. Преко Драгачевског сабора трубача, на коме се, пуних пет деценија, јатимице окупљају богомдани музичари – златни српски трубачи. Некадашње сељачко Драгачево доживело је снажан привредни и свеукупан просветно-културни развој после 1950. године, а Гуча је добила обележје савременог градића, највише у првој деценији XXИ века, пре свега захваљујући Сабору трубача.

Престоница савременог трубаштва Гуча је релативно мала, пошто труба у нас засвира још 1831. године. Пре близу два века књаз Милош Обреновић нареди да у Крагујевцу буде ''Књажеско србска банда'', а да први блехоркестар предводи Јосип Шлезингер (1794-1870), Сомборац, у то доба први музички писмен стручњак у Србији. ''Оберлаутар'' Мустафа, свирач на виолини и зурлама, до тада је увесељавао српског владара и његову свиту, ''па је чак и странце, не много расположене према турској музици, занимао.'' Одмах по доласку у Крагујевац, Шлезингер се прихватио организовања ''банде''. Како није имао довољно оспособљених свирача, од Књаза је тражио да се банда попуни момцима из народа, који имају смисла и воље за тај посао. Милош одмах издаде наредбу – да свака нахија пошаље по пет младића. И, тако је почело. Мада све није било без тешкоћа, пребирајући вешто прстима у нове ''златне'' инструменте, изводећи знана им народна кола и песме, али и све оно што их је учио маестро Ј. Шлезингер у тадашњој српској престоници Крагујевцу.

Прошло је до сада готово два столећа и доста војних заслужних пуковских и дивизијских блех-оркестара и капелника. Али, тек средином 19. века јачају у народу страни музички културни утицаји који се почетком нашег доба виде у народној музици Драгачева, испољивши се, нарочито, у развоју трубаштва и у вишегласју хомофоног стила, тј. у певању ''на бас''. Како су блех-оркестри ницали, казивали су нам спонтано савремени драгачевски свирачи. У Дљину се зна да њихов најстарији трубач ''бејаше неки Ћебић који је свирао пре Првог светског рата… А он је то наследио од старине.'' У Горачићима први оркестар су основали браћа Давидовић из Драгачице ''биће око Првог светског рата, и у саставу је имао свега четири свирача.'' Даље, казивачи наводе да је ''у Ртима капелник и први трубач био Милисав Костић – Траља, а његови садашњи наследници су му трубачи из оркестра Срећка Обрадовића''. Тако стигосмо и до трубача Десимира Перишића из Горачића и оркестра победника на Првом сабору 1961. године у Гучи.

Песме се, најчешће, заснивају на кратким двотактним мотивима и мелодијама, обично дводелне структуре, од 4 – 5 тонова.

Извођење полетних кола из западних крајева се одликује особеним повременим паузирањем водећих труба, док пратња басова преузима главну мелодију водећих труба, апострофирајући основне хармоније.

Затим, приметићемо да су јужњачка кола, обично оријентално обојена, у тзв. ''аксак'' ритму. То се посебно истиче ''свирком'' бубњара, који зналачки са већим ''чуканом'' (десна рука), комбинује ударе тањим прутићем (лева рука, по ивици бубња, вешто наглашавајући измењивање дводела и тродела у особеним ритмичким формулама и комбинацијама (8/8; 7/8; 9/8 и др), нарочито у карактеристичним играма – песмама званим ''чочек''. Тада, спонтано и заносно, мераклијски, заиграју само они који то умеју и знају.

У источном региону велики број кола типа ''Батрна'' (старинска игра) и ''Стара Влајна'', односно Тимочка руменка или Сврљишки ласкавац, чувају генетске црте влашког и српског орског играња, када се танчари, укрштајући руке, ухвате држећи се за појас. И све српске песме и игре обухватају до пет тонова, док су влашке мелодије распеваније, уз повремено измењивање лаганог дела са обично бржим рефреном. Певање уз пратњу трубача постаје данас све омиљеније у нас. Као што су то били први народни трубачи Милошевог доба, и савремени су, углавном, аутодидакти и слухисти, свирајући обиман репертоар песама и игара напамет по слуху, импровизујући своју свирку, спонтано из душе и срца.

Са првим оркестрима стасавали су као музичари и бројно се увећавали њихови чланови. Од четири до пет свирача на почетку, савремени оркестри уобичајено имају до десет извођача (три до четири ''бе'' трубе, три басфлигорне, једну бас трубу – хеликон или еуфонијум и, напокон добош и велики бубањ са чинелама). Уједно су се јасно стилски издиференцирала три региона, као три позната центра са најбољим трубачима у Србији данас.

Мада трубаштво у нашем народу нема дубоки корен, као наша вокална музичка традиција, чињеница је да су културни посленици пре четири деценије, дубоко заорали бразду нашег трубаштва у маленој Гучи. Оно се од тада, као из сна, веома брзо пробудило у оним крајевима западне, источне и јужне Србије, где је трубачко семе, вероватно већ постојало посејано, те толико протеклих деценија из центра Шумадије, где је први пут посађено далеке 1831. године.