Под липом се 1961. године родио један нови сабор - Драгачевски сабор трубача у Гучи. Липа је заједно са црквом постала и остала центар саборовања. Протеклу половину века липа у свој топли загрљај прима трубаче из читавог света. Убрзо црквена порта постаје претесна за све учеснике у такмичењу и за све сабораше.

У трагању за подесним простором морао се прећи мали дрвени мост на реци Бјелици. У новом бескрајно зеленом кругу нашли су се трубачи из целе Србије. Бина, са које су се оглашавали најлепши звуци лименог инструмента, као из бајке, била је украшена дрвећем и најразновсрнијим шумским растињем. Публика прострта по ливади, опијена мелодијама које су до савршенства свирали самоуки трубачи, није примећивала врелину августовског сунца. Пратило се такмичење, уживало у традиционалним мелодијама, које су се из грла трубача и трубе дизали до небеских висина.

Из године у годину Драгачевски сабор трубача је постајао све масовнији. Требало је примити најбоље трубаче и омогућити да заинтересована публика прати такмичење. Направљен је стадион са чије бине су Гуча и Сабор трубача поздрављали читав свет.

Звуци трубе су протеклих година парали тишину једне мале вароши која је вековима пре Сабора ушушкана у јеличкој падини сневала један важан сан. Гуча је постала центар трубе у коју већ више од пола века хрле најпознатији трубачи света. Можда је Гуча сневала баш овај сан. Жеља њених становника је испуњена. Цео свет је чуо за Гучу, малу варош са великим срцем које више од педесет година стоји на бранику како народне традиције и изворног стваралаштва, тако и гостопримства и искреног пријатељства.