Први Сабор

1961.

(14. октобра 1961. године) “А онда… догодио се Драгачевски сабор трубача у Гучи. Сабор свих сабора. Најсабор“.

Sample image

 

После припрема, на Покров Пресвете Богородице у порти гучке цркве Светог архангела Гаврила, 14. октобра 1961. године, одржан је Драгачевски сабор, који је све до 1971. носио назив Драгачевски сабор сеоских трубача Србије. Догодило се те суботе нешто што ће се претворити у културно чудо. По њему ће се препознавати, не само Драгачево, већ и Србија.

Лист “Чачански глас“, који се такође убраја у осниваче ове манифестације, из пера Милана Ђоковића, овако је приказао отварање такмичарског дела: “Како је дивно изгледао програм сабора… Песма “Са Овчара и Каблара“ је постала саборска химна… Њу су, на свечано декорисаној трибини, одсвирали сви оркестри заједно и то тако зналачки да су многима у публици од радости и сузе полетеле. Био је то диван призор, какав се не заборавља…“ Ове поздравне речи је упутио гостима Властимир – Лале Вујовић председник Првог саборског одбора, при отварању ове манифестације. Иначе, Вујовић је отварао и наредне саборе: 1963. и 1964, као и 1985. године.

Такмичила су се четири оркестра, сва четири из драгачевских села: Десимира Перишића из Горачића, Драгише Ковачевића из Граба, Драган Јовановић из Дљина и Срећка Обрадовића из Ртију. Оцењивао их је стручни жири: Миодраг Васиљевић, професор Музичка академије из Београда, Драгослав Девић, музиколог из Београда, Бранко В. Радичевић, књижевник из Београда, Никола Колаковић, певач народних песама из Београда и Властимир – Лале Вујовић, председник Саборског одбора. Они су за прву трубу Драгачева прогласили Перишића, а за најбољи оркестар – састав из Дљина. Интересантан је податак да су, од свих трубача који су наступали на овом Сабору, само тројица жива – Томо Алемпијевић и Недељко и Драган Јовановић, сви из Дљина. Приредбу је режирао Владимир Атанацковић из Београда. Водитељ је био Радослав Протић из Гуче. Гиздаво је било коло стараца и старица из Котраже, Доњег и Горњег Дубца са Крстомиром Сретеновићем, носиоцем Карађорђеве звезде из Ртију, који је у својој 73. години први “устрелио“ свадбарску јабуку. Најбољи бацач камена с рамена био је Милан Добросављевић из Котраже, а међу рвачима у кости – Милинко Пајовић из Турице.

Прелепа је била изложба везова и тканица. Изабрани су носиоци најлепше традиционалне народне ношње – Милка Протић, Бранко Зоћевић, Наталија Ђуровић из Гуче и Миљко Оцокољић из Лисе. Нису изостале ни изложбе пољопривредних производа и сточних грла, као и Индустријског комбината “Гуча“ (у кафани “Дачо“). Рукорад ткаља Драгачевске задруге жена из Доњег Дубца је излаган на свим наредним саборима (1961 – 2010).

Ипак, највеће узбуђење изазвало је такмичење трубача. Била је то свирка за памћење. Драгачевски специјалитети су припремани у две шатре – Драгољуба Миливојевића из Котраже и Миша Мијатовића из Виче. У црквеној порти, из казана “чучавца“ је потекла и ракија, која је служена гостима. Сабор је организовала Културно-просветна заједница општине Гуче. Награде су обезбедили: илустровани лист “Дуга“ из Београда, која је најбољем трубачу (све до 1968) даривала трубу, затим “Чачански глас“ из Чачка, СТВ “Партизан“ и Културно-просветна заједница Гуче. Први сабор трубача је доживео велики успех. О њему се писало нашироко у новинама и говорило у програмима свих радио станица. Документарни филм о Првом сабору – “Прва труба Драгачева“ је режирао Младомир Пуриша Ђорђевић, за који је добио међународну награду. Касније, документарце су снимали позната имена светске и наше кинематографије: Емир Кустурица, Живојин Павловић, Крсто Шканата, Каменко Калуђерчић, Жорж Скригин, Пјер Николић, Душан Милић…

Први догађај је увек за памћење, за незаборав, за (под)сећање… Свако финално такмичење трубачких оркестара Србије, уз пуцњаву прангија са околних брда, из 200 труба (от)почиње саборском химном “Са Овчара и Каблара…“ а завршава мелодијом “Маршем на Дрину“. Од Првог сабора, због непроцењивог саборског богатства и афирмације и презентације овог – драгачевског краја, Драгачевци, особито Гучани, на звук трубе устају у њену част и Трубу пишу као Љубав – великим словом.


ДАН ЗА ПАМЋЕЊЕ
(Отварање Првог сабора)

Драги гости, У име Културно-просветне заједнице и осталих организатора нашег Драгачевског сабора, најтоплије вас поздрављам са жељом да се што пријатније проведете између старог Драгачева и новог Драгачева. Овде је немогуће давати ма какав знак за почетак, јер је већ неко учинио, било као гост, било као организатор. Ко је то, то не зна нико, јер све ово што видите и чујете сачињава саставни део Сабора, а такође учесници у Сабору и програму смо и ми као организатори и ви, иако као гости. Имате прилику да видите Драгачево онакво какво је било у доба ослободилачких борби против Турака, када су војевали Прота Гучанин, Вујо Белокаменац, војвода Милић Радовић и многи други, које је, такође, блиско времену у коме је пало 400 Драгачеваца на Косовском боју 1389. године.Али, исто тако, имате прилику да видите и ново Драгачево, које је у 1941. години дало најбројнији и један од најбољих партизанских батаљона, из кога су рођена четири народна хероја, који је учествовао и у чувеној борби на Трешњици. Драгачево, које је у току НОБ, и поред најстраховитијег непријатељског терора, остало доследно НОБ-и. Драгачево, које је за последњих 15 година, сопственим снагама, изградило: 15 нових школа, 11 задружних домова, 110 км нових ваљаних путева, које је електрифицирано… Мада је замисао била да старо и ново спојимо, да видимо одакле смо почели и где сада стојимо, намера нам је да, у циљу привредног развоја, овај сабор претворимо у традиционалан… Захваљујемо се на помоћи уредништву “Дуге“, “Чачанског гласа“, “Радио – телевизије“, Културно-просветној заједници среза Чачак и свим другим који су нам помогли“.

После одржаног говора и треће прангије отворио се један стари албум фолклора и традиције. “А онда… догодио се Драгачевски сабор трубача у Гучи. Сабор свих сабора. Најсабор“.